KОНФЕДЕРАЦИЈА
СЛОБОДНИХ СИНДИКАТА

СИНДИКАТ ТЕЛЕКОМА "СРБИЈА"

www.sindikat-telekoma.co.yu 

КЊИГА НАШЕГ КОЛЕГЕ ПРОГЛАШЕНА УЏБЕНИКОМ 

        Милосав Недић, надзорник и специјалиста за телекомуникационе мреже у Кумодрашкој 153 у Београду, 35 година ради у Телекому. Око четири године прикупљао је грађу за, условно назван, документарни роман, у коме прати Солунце из Шумадије од 1914. до смрти последњег Солунца 2001. године. Прва књига „За крст часни и слободу златну“ изашла је из штампе. Увелико ради на другој. Предвиђене су још две. Укупно четири. Недостаје новац. Чека одговор г. Ивана Ђуровића.
        Министарство просвете је књигу прогласило историјским уџбеником, а добила је и ISBN регистрацију, па може да се нађе у свим значајнијим библиотекама у свету. Прочитајте опширнији текст и одломке из књиге.

ЗА КРСТ ЧАСНИ И СОБОДУ ЗЛАТНУ

У спомен тројици српских великомученика,
патриота и солунских јунака.
Блаженопочившем Јовану, Благоју и Милану Недићу

        Милосав Недић је потомак армијског ђенерала Милана Недића. Родио се у Азањи, под другим презименом: Павловић. Наметнуто је његовој породици одмах после рата. Било је: „Ето, имате незгодно презуме, па није згодно... Због вас и деце...“ По неком деда Павлу, назваше се Павловићима. 
        Деда Благоја, знаменитог хуманисту, који је преко рођака Милана, као председник општине, спасавао логора многе Роме и друге, 1944. мучки убише двојица „свесних и напредних“ комуниста са Кордуна, који дођоше у Шумадију да освешћују идеолошки „неписмене и заостале“ Шумадинце. 
        О деда Благоју написано је неколико књига. Ваљало је и да неко од његових најближих остави траг о њему, и времену његовом. Тако је све почело.
        А онда се сетио Милосав и деда Јована... Па рођака, ђенерала Недића, неправде која му је нанета. И тако почиње трагање за документацијом и настаје план: пратиће Солунце од почетка до краја. Првом књигом „За крст часни и слободу златну“ (426 страна) обухвата период од 1914. до 1921. године. Другом, на којој увелико ради, биће обухваћено време од 1921. до 1946. године. Трећом од 1946. до 1988. године, и четвртом период од 1988. до 2001. године. Свака књига може да се чита одвојено и почиње Видовданом.
        - После четворогодишњег прикупљања материјала, интензивно сам радио годину дана и осам месеци на овој првој књизи. Дневно сам радио у просеку – 17 сати. Редовни посао није трпео. Овде морам да поменем некога ко ми је бескрајно много помогао у сваком последу. Научио ме је прецизности, добрим радним навикама, разложности и још много чему. Хвала колеги Вуковићу на свему!
        - Ово сам морао да урадим. Рођен сам као домаћи издајник и народни непријатељ, са презименом које није моје. У јулу ове године сам судским путем вратио старо презиме: Недић!
        - Имао сам много проблема због порекла и ставова, који су били неминовни. Многи ме и данс сматрају народним непријатељем... Целог живота сам се борио са празноглавцима и шупљоглавцима, без иједне трунке у постави, а не паметне мисли у глави...
        Промоцију књиге имао је на Петровдан, на Мишићевим данима у Мионици. Ту се срео и са престолонаследником Александром II Карађорђевићем (види слику).

        Спонзор му је био г. Војин Ђорђевић, односно „Вода Вода“. Промоцији је присуствовало 400-500 људи.
        У суботу (09.10.2004. године) у манастиру Никоље код Горње Шаторње учествоваће на књижевној вечери поводом 70 година од убиства Краља Александра Карађорђевића, а дан касније, уз Добрицу Ерића, говориће поново на истом месту, са благословом владике шумадијског, високопреосвећеног г. Јована.
        Члан је Удружења ратника од 1912. и потомака. И они ми помажу око књиге. Као члан Ловачког савеза Србије (и они му организују промоцију књиге), освојио је три златне и једну сребрну медаљу у лову на високу дивљач. 
        - Упутио сам званичан захтев г. Ивану Ђуровићу за помоћ око штампања за недостајућих 60.000 динара, уз могућност да тим новцем откупе део тиража. Још ме није удостојио одговора. До г. Драшка Петровића нисам дошао, али ме боли што се спонзорише све, свашта и свако, а ето, свог радника – игноришу. А да књига јесте квалитетна нека послужи податак да ју је Министарство просвете сврстало у категорију уџбеника и ослободило пореза. Добила је ISBN стандард, чиме је аутоматски регистрована у Светском систему издавача – у централној бази у Берлину.
        Ако смо вас заинтригирали, број телефона г. Недића: 064 12 71 308.

Гордана Јанићијевић - Потпара


одломак...

ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ

У спомен тројици српских великомученика,
патриота и солунских јунака.
Блаженопочившем Јовану, Благоју и Милану Недићу

        ... Пре него што ће брод поћи, борци су имали прилику да са њега посматрају околину. Нису могли веровати очима да лађе могу бити толико високе. Лепо се видело како из даљине пристижу ешалони војске и одлазе у онај исти логор, да ту сачекају лађу која ће за њих стићи. У даљини, сунце се примакло заласку и још
увек бацало слабе црвене зраке. На другој страни налазили су се коњи и волови, и прикупљени за утовар.
        Још док су били на обали, борци су гледали своје коње који остадоше чувани од једне велике јединице другопозиваца. Сада их потераше нешто даље низ обалу, тамо где ће пристати лађе предвиђене и адаптиране за стоку. Верне и одане животиње непрестано су гледале у господаре који одлазе. Све главе окренуте према лађи уз повремени њисак и фрктање. Пастуви би претећи копали ногама, покушавајући да се отргну контроли чувара.
        Изненада, негде са врха брода, рески звук сирене запара простор на броду и пристаништу. Брод се кратко трже, затресе и заљуља, а потом одвоји од обале. Дотадашње пригушено зујање машина постаде јаче и снажније. Позади, иза крме, вода као да је у неком огромном казану прокључала. Врло лагано, огромна лађа крете напред. Сада сви, као по команди, устадоше пратећи погледом обалу.
        Одједном, тамо десно из сточног лагера, један други врисак надјача и сирену и машине. Узнемирени коњи покушавали су да провале кроз обруч чувара, који почеше немилосрдно да их туку дугачким штаповима.
        Лађа беше одмакла већ педесетак метара од обале, када један прелепи белац ухвати залет и у пуном галопу искочи из круга. За њиме полете мања група од петнаестак других, ништа мање лепих коња, свих боја и узраста, жељних да сустигну господаре које угледаше на лађи.
        Висок, елегантан скок, па се белац уз пљусак и бљештање воде нађе у мору. За њиме и остали почеше пливати према лађи која се удаљавала. На броду, баш као и на обали, сви занемеше. Нико се не снађе реч да изговори. Остале коње отераше даље од обале.
        Горе, на палуби, одједном вика до неба.
    - Станите, подавише се коњи! Па. чујете ли ви, бре, оца вам мангупског! Станите!
    - Аман, људи, удавиће ми се белац! Станите, за име Бога! Јао, па шта ћу, браћо, кад ни сам не знам да пливам!
    - Станите! Станите! Станите, покварењаци једни! Па зар да се подаве јадне животиње?!
        Гласови очајника изгубише се у вриску сирене и коња. Лађа све брже одмиче, коњи још брже пливају. Чини им се, јаднима, само што је не сустигну.
        Горе, на лађи, драма. Један италијански дебели, кривоноги официр приђе нареднику Милутину и нешто стаде претити, уносећи му се у лице. Милутин, очајан, гледајући како његова доратуша посустаје давећи се. Распали дебељка да се овај откотрља низ палубу. Устајући, ухвати се за дршку револвера, а другом ру-ком откопчаваше футролу. На другој страни, спремно шкљоцнуше затварачи на пушкама. Дебели официр врати упола извучен револвер.
        Окренувши се поново према коњима, Милутин још само стиже да види како доратуша уздигнуте главе тоне. Потом још једном исплива и нестаде у морској пени створеној од снажних елиса.
    - Не дајте. људи! Не дајте, браћо, тако вам Бог помогао! Па зар да се удави?! Станите, проклети били!
    - Станите!!! - вичу и други. Али лађа убрзава.
        Још један коњ се удави, уз страшну сцену пропињања и борбе за живот. И тада, као по команди, српски несрећници скидоше ка-пе, клекнуше, прекрстише се, а целом палубом разлеже се „Оче наш, који си на небесима...“
        И као да време стаде. Осим величанствене божанске молитве, нико више не чу ни рад машина, ни ударе таласа, и као увек до тада, Бог Србину беше прва и једина нада.
    - Господе, шта они то раде? Пројури кроз главе страних официра, који и сами остадоше у ставу мирно, заустављени искреном молитвом Господњом.
        Док молитва траје, коњи, види се, посустају, али се на обалу не враћају. Устајући, очајни борци поново се прекрстише, а изборана, усахла лица и опуштени бркови мокри од млазева суза, поново се окретоше ка несрећним животињама, па свако стаде нишанити, али у туђег коња. На Милутинову команду груну плотун. Прелепо белчево чело, намах се зацрвене, потом и вода око њега. Док је тонуо, крупне, плаве очи и даље су гледале према броду. Још који секунд па на површини оста само бели траг воде иза брода, а обала, пренеражени народ и војска, у даљини.
        Вечерњи сутон и измаглица обавише брод који пуном брзином јурну напред, праћен од француског торпиљера...


одломак...

        У свом незадрживом јуришу у Отаџбину, српска војска је на лицу места исправила део неправди и казнила известан број издајника. Тако, пролазећи кроз Азању, председника општинског одбора, дебелог Јелића, по кратком моступку прислонише уза зид испред стрељачког вода. Правда би задовољена.
        Коначно, свако се враћа своме послу у покушају да порушено обнови, ново сагради и ружно заборави.
        Заувек ће се сећати солунски јунаци својих палих и никада прежаљених другова, одајући им поштовање у свакој пригоди. До краја живота млађима ће преносити ужасе албанске Голготе у једној јединој реченици: „А ко не зна шта су муке тешке, тај нек' пређе Албанију пешке“.
        Нико и никада од ових дивних људи и храбрих јунака није боловао од каквог синдрома или било каквих психичких тегоба, какве ће се масовно јављати у наредним ратовима. Они нису освајали, пљачкали и убијали незаштићене. Борили су се само: за Крст Часни и слободу златну.
        Пуковник Милан Недић подједнако беше присутан и у команди и у првим редовима, али никада рањен. Бог ће га сачувати за већа дела и страшније време које долази. Па и у томе толике симболике се нађе. У својој праведности, више од свих, Исусу се ириближи. До последњег даха праштајући, поштујући и живећи по учењима Његовим.
        Иза свих и свега, остаће само споменици. Неми сведоци да су се једном родили, живели и умрли, не епски, већ прави, истински хероји. Часна дела и животи остали су иза њих, а неизвесност код потомака њихових тек предстоји.
        Али. то је већ једна друга прича. Још верујем да ћу и за њу смоћи снаге, памети и речи. Баш као што и Исус апостолима заповеди:

        Идите и не мислите шта ћете говорити, само ће вам се казати.

О Видовдану, лета Господњег - 2004. године

Секретаријат СИНДИКАТА ТЕЛЕКОМА "СРБИЈА" 

11000 Београд, Радивоја Кораћа 4
телефон: 011/3445-852, факс:011/3446-011
e-mail: sintel@eunet.yu