- Прво наше полтронско пословодство, а потом и власт уопште у идејама и деловању нашег синдиката, препознају опасност по себе. Нас су малтретирали, а запослене плашили нама, тако да многи нису смели ни да разговарју са нама, а камо ли да нам приступе! Запослени су максимално пацификовани. Руководству синдиката био је забрањен улазак у зграду ПТТ-а, односно Телекома. Због сталног прогона и шиканирања састајали смо се у приватним становима, просторијама опозиционо настројене Српске либералне странке...

- Имали смо око 800 чланова. Најхрабријих у Телекому. Очекивали смо да ће они који су учинили толико лошег Компанији и Синдикату да оду, нестану... Али... Многи за које смо имали доказе да су чинили криминал, да су корумпирани, да су се лично обогатили, остају где су били. И поред бројних кривичних пријава које смо поднели против њих!

- Када су се запослени коначно ослободили страха и страховладе, полако почињу да се окрећу нашем синдикату. Због ниске синдикалне свести, многи, по инерцији остају у оном старом, ретроградном синдикату. Додуше, мора се, истине ради, рећи – да је ново руководство старог синдиката кренуло нашим путем, па су многе акције заједно вођене.